Tag Archives: Milosevic

Od Bosne do Sirije: Da li se istorija ponavlja?

Свако ко прати изблиза кризу која је настала у Сирији, приметиће да жеље за реформама, које долазе од већине сиријског народа нису повезане са наоружаним снагама које подржавају стране силе. Ове групе, многе од њих припадају Wahabi или Салафи терористима, представљају озбиљну претњу за суните, шиите, алавите, хришћане и друзе који живе у самосталној секуларној држави.

У ствари, извештаји наводе да у местима где су наоружани побуњеници успели да преузму контролу, све што раде своди се на то да изврше „етничко чишћење”. Међутим докле год они који су одговорни за то, раде у складу са интересима САД-НАТО, њихови наводни поступци остају непријављени и медијска пажња се стратешки преусмерава далеко од јавности. (Видети: SYRIA OPPOSITION TARGETS CHRISTIAN COMMUNITY: Christians Expelled from Homs by “Opposition” Al Qaeda Gunmen)

У ствари, многи Сиријци који траже промене се не противе председнику Assad-у, чак и верују у његову спремност да те промене изведе. За извршење таквих реформи међутим је потребно време, јер постоје одређене препреке да би оне биле спроведене. Заиста, после вишедеценијске власти Baath-партије, неке фракције у садашњем режиму имају већи интерес да остане „status quo”, него да њихове привилегије буду угрожене због драстичних промена до којих би дошло услед реформи.

Чак и постоји мирна опозиција у земљи која се залаже за промене кроз мирни дијалог са Владом, знајући да би нагле провокације могле да гурну земљу у хаос. У једном интервјуу „Syria Comment” из октобра 2011, писац Louaj Husein отворени и дугогодишњи противник сиријских власти упозорио је на даље ескалације:

„Ја верујем да су два разлога зашто се смањује број демонстраната. Један је у недавном насилном одговору власти а други је у повећању броја оружаних операција против власти које изводе наоружане групе као што је „Слободна сиријска армија”. Због тога очекујем више крвавих нереда у Сирији.

Међутим, брине ме, уколико не успемо да у кратком року нађемо домаће решење конфликта, бићемо сведоци различитих аспеката грађанског рата у блиској будућности.” (Видети: An interview with Syrian opposition activist Louay Hussein)

Главни западни медији су од одбацили ову процену и игнорисали ове основне чињенице. Пажња медија била је усмерена на протеране „опозиционе“ групе као што је „Сирисјки Национални Савет” (који се већ распао захваљујући доминантној улози “Муслиманске браће”), и „Слободној сиријској армији” коју тајно подржавају Западне земље. Уз то још један извор информација који је веома омиљен у медијима западних земаља, је мала организација смештена у Лондону, под именом „Сиријски посматрачи за људска права” чије се информације, иако никада не потврђене веома широко цитирају.

Све то веома упадљиво подсећа на догађаје који су довели до прошлогодишењег напада НАТО снага на Либију у којем је десетине хиљада Либијских грађана убијено. Али ту постоје две кључне разлике:

1. Овај пут Русија и Кина имају много одлучнију улогу. Оне су већ изразиле своје противљење акцијама које би могле да доведу до агресије на Сирију.

2. Тзв. Либијски „устаници“ су имали своју базу у Бенгазију, на истоку Либије одакле су НАТО снаге могле да се пробију и да изврше бомбардовање током пробијања до Триполија. У Сирији нема сличних услова.

Да ли би ово био разлог да сиријски побуњеници повећају насиље вршећи бомбашке и оружане нападе и тако изазову жесток одговор владиних снага, чиме би дестабилизовали земљу и истовремно повећали сукобе секти. А све у циљу да сукоби ескалирају до тачке, када Западне силе одлуче да могу „оправдају“ своју интервенцију?

Напори за мирно решење сукоба које улаже бивши генерални секретар УН Кофи Анан, имаће шансу само ако Западне силе и њихови Саудијски и Катарски савезници прекину једнострану подршку наоружаним побуњеницима против Assada.

Лекције из историје: Југославија

Историјски гледано, ова ситуација није јединствена и тражи од нас да размотримо како су се слични догађаји одиграли у прошлости посебно током грађанског рата у Југославији 1990-их година који су постали историјски преседан за напад западних сила на нашу земљу. Ови трагични сукоби посебно у Хрватској, Босни и на Косову, послужили су као полигон за дестабилизацију читавог региона, за манипулацију јавним мњењем, да се започне рат са циљем да се промени режим и да се изврши економска а делимично и територијална окупација.

(Видети: Michael Parenti’s incisive speech on the destruction of Yugoslavia: http://youtu.be/GEzOgpMWnVs)

С обзиром до које границе побуњеници у Сирији могу да рачунају на подршку споља, вреди нагласити неке паралеле са грађанским ратом у Босни (1992-1995). Треба размотирити следеће: током рата, вођа босанских Муслимана Алија Изетбеговић, тајно подржаван од стране западних сила, поставио је као циљ формирање независне Босне под муслиманском влашћу. Међутим, проблем је био што његова визија није представљала вољу већине босанског становништва: према попису из 1991 године, 44% популације се изјашњавало као Босанци /Муслимани а 32,5 % су били Срби и 17% су били Хрвати.

Док су се сви Срби из Босне (који су представљали један од три конститутивна народа у Босни), изјаснили да не желе да напусте југославенску федерацију, Хрвати су подржали референдум о независности Босне. Међутим свако ко је упознат са политичким амбицијама хрватског председника Фрање Туђмана и његових савезника међу босанским Хрватима, схватиће да Хрвати нису подржали референдум о независности Босне, да би остали да у њој живе, већ је то био први корак у спајању територије Босне са већинским хрватским становништвом, са „матицом“ Хрватском.

Гледајући ове чињенице и знајући да је у Хрватској избио грађански рат 1991. године, једини разуман начин да се спречи катастрофа било је могуће наћи кроз искрене преговоре свих страна. То и јесте био циљ најпопуларнијег босанског муслиманског политичара тог времена Фикрета Абдића, који је заступао пројугословенске идеје и који је добио највише гласова на изборима у БиХ 1990. године. Ипак, Алија Изетбеговић – кандидат фаворизован и подржан од стране америчких званичника, преузео је председавање Босном. (Узгред речено, то што је Алија Изетбеговић био у затвору јер је реметио ред у Југославији својим ставовима да: „Не може бити мира и коегзистенције између исламске вере и неисламских социјалних и политичких инситуција”, што је написао у тексту под називом „Исламска декларација” , није сметало онима у Вашингтону.)

У Марту 1992 године, се чинило да је мирно решење на дохват руке. Сва три Босанска лидера (Муслимански/Алија Изетбегоовић, Српски/Радован Караџић, и Хрватски/Мате Бобан), потписали су тзв. Лисабонски Споразум, којим је извршена подела власти по етничком принципу на свим нивоима и делегирање централне власти од стране свих етничких заједница. Међутим Изетбеговић је повукао свој потпис после само 10 дана, а након сусрета са УС амбасадором Вореном Цимерманом. Било је широко познато да су САД подстицале на тренутно признавање независности Босне у то време.

(Погледајте кратак снимак из „Yugoslavia – An Avoidable War”: http://youtu.be/-Iobb8xMFRc)

После неколико недеља је избио рат, и Запад је био за корак ближе свом циљу националне дестабилизације. Може ли се очекивати иста судбина за Сирију, ако се посматра паралелно учешће Запада у Сирији?

У Сирији као и у Босни напори за проналажење компромиса били би остварени ако би се притисак извршио на обе стране укључене у сукобе. Али уколико једна страна већ има пуну подршку Запада, какав је њихов мотив да успоставе компромис са Владом? У Сирији, устаници имају потпуну страну подршку од самог почетка и због тога аутоматски саботирају сваку могућност стварних преговора.

Даљим погоршавањем ситуације, главни медији агресивно подстичу на интервенцију у Сирији. Неколико изјава противника сиријске владе и неких западних медија, окривили су сиријску владу да је одговорна за бомбашке нападе од 17. и 18. марта у Дамаску и у Алепу (Латакија). Влада је одговорила да није имала разлога, нити је у интересу председника Al Assada да изазива бомбашке нападе у два највећа града у земљи у којима има подршку највећег дела становништва.

Ако се вратимо на босански пример, видећемо ко је имао историјску корист од оваквих догађаја. Дана 27. маја 1992 године, десио се масакр у Главном граду Босне и Херцергвине, Сарајеву, када је убијено много невиних људи који су чекали у реду за мало хлеба. Овај ужасан догађај је одмах и више пута емитован широм света. Само 4 дана касније, 31.маја 1992. године, УН су увеле сурове санкције СФРЈ. За западне доносиоце одлука, било је јасно да су Срби криви за овај ужасан злочин.

Многи стручњаци се нису сложили са тиме да су Срби кривци, ту посебно треба поменути генерал-мајора Lewis Mac Kenzie, који је у то време био командант УН трупа у Босни:

„Улице су биле блокиране непосредно пред инцидент. Када су се људи постројили у реду, појавили су се медији али су остали на дистанци. Догодио се напад и медији су били баш у том моменту и на месту догађаја. Највећи број убијених људи били су „питоми Срби”. (MASSACRE IN THE LINE FOR BREAD)

Слични догађаји су се десили и 1994. и 1995. (Видети пример „Yugoslavia-An AvoidableWar” u celini :
http://video.google.de/videoplay?docid=5860186121153047571)

Oво је имало за последицу НАТО бомбардовање Босанских Срба у периоду од 30. августа до 20. септембра 1995. године, што су Западњаци оправдавали „Хуманитарним разлозима за интервенцију”. Пратећи нападе у Дамаску и Алепу, да ли се спрема неко слично „оправдање“ и за Сирију?

Велика је иронија и лицемеран став који показује америчка власт, која позива на мир с једне стране а истовремено је највећи светски добављач оружја. Док Обамина администрација позива сиријске побуњенике да положе оружје, постоји велика разлика између званичних изјава и онога што се дешава на терену. У току је реализација уговора у вредности од више милијарди долара између САД и Саудијске Арабије ( која је главни снабдевач оружјем сиријских побуњеника), о продаји америчког модерног наоружања. (Видети: Judging Syria: Saudi Arabia’s double standards)

Ови двоструки стандарди су сигурно били примењени и у Босни где је ЦИА кријумчарила оружје иако је на снази званично био ембарго на трговину оружјем. (Видети: Wie der Dschihad nach Europa kam: Gotteskrieger und Geheimdienste auf dem Balkan [How Jihad Came to Europe: Holy Warriors and Secret Services in the Balkans] by Jürgen Elsässer, 2008). [Kaко је џихад дошао у Европу: свети ратници и тајне службе на Балкану] по Jürgen Elsässer, 2008)

Ништа није помогло то што су у оба случаја, и у Сирији и у Босни учествовали ратници Ал Каиде, из неколико арапских земаља. У Сирији они су интегрисали “опозицију”, која је у западним главним медијима проглашена жртвом владиних рација.

Ово не треба да нас изненађује. Они који раде под ознаком „Ал Каида” служе интересима Вашингтона. У Босни су ратници муџахедини обучавали босанску војску, и борили се против Срба и Хрвата, истовремено су Ал Каидине вође одобравали акције босанске муслиманске армије. (Видети: Balkan Investigative Reporting Network, ICTY: BiH Army Knew About Mujahedin Crimes)

Један од босанских муслимана, који је одбио да се бори против Срба, раније поменути Фикрет Абдић, обезбедио је сигурност тако што је склопио мировни споразум са српском страном формирајући “Аутономну покрајину Западна Босна” лоцирану око града Велика Кладуша. Британски политичар Дејвид Овен, описао га је као : “Искреног и поузданог за разлику од сарајевских Муслимана. Он је био присталица преговора и компромиса са Хрватима и Србима, да би се постигао договор, и био је једак према оним Муслиманима који су покушавали да тај споразум блокирају. (Видети : David Owen, “Balkan Odyssey“, 1995, S. 82)

У Августу 1995. године у заједничком нападу који су извели Изетбеговићева армија и хрватска армија, (обе су биле западни савезници) Абдићева мирна аутономна покрајина је пропала.

Често су у медијима сукоби представљени као сукоб “добрих момака против лоших момака”, миротвораца против терориста, сукоб нас против њих. Као што показује овај пример из Босне, читава прича се не може прецизно испричати коришћењем ових стереотипа; нису сви Муслимани били против Срба и сигурно нису сви Муслимани били за Изетбеговића као председника.

И у Сирији је јасно да нису сви они који траже демократске промене, непријатељи владе Аl Аssad-а. Међутим, задирање у ту “сиву зону” коју чини дихотомија добро / зло, доводи у питање “оправдавање” интервенције, а појачавање такве сумње, сасвим сигурно није у интересу главних медија ни интереса Запада коме они служе.

Једно је сигурно: народ на свим странама у сукобу у босанском грађанском рату је страховито пропатио. Али, као и у Сирији важно је утврдити ко има интерес у покретању социјалног хаоса и насиља.

Током читавог југословенског грађанског рата, сепаратистичке снаге су служиле интересима Запада, подржавајући њихов циљ да се дестабилизује и разори земља. Југославија је имала бесплатно школовање, и правичну расподелу прихода. Штитила је своју независност играјући водећу улогу у покрету несврстаних. Заузврат, овај став Југославије био је многим чланицама несврстаних земаља узор, у њиховом одобијању неолибералне диктатуре ММФ.

У погледу Балкана, српски народ је би окривљен од стране Запада због свог чврстог отпора дезинтеграцији Југославије. Србија је била највећа југословeнска република, српски народ је најбројнији, и веома је је пропатио током Другог светског рата. Током тог рата хрватске усташе су систематски уништавале српски народ у Хрватској и Босни. То је била огромна траума. Због тога је за Србе била неприхватљива идеја о животу у отцепљеним републикама Босни и Хрватској, под руководством екстремистичких снага. Реалну слику о улози Србије у југословенским ратовима дао је председник Слободан Милошевић у интервјуу датом током рата на Косову :

“Ми нисмо анђели. Али нисмо ни ђаволи каквим сте нас направили. Наша војска је веома дисциплинована. Паравојне нерегуларне јединице су друга прича. Лоше ствари се дешавају, као што су се дешавале на обе стране у Вијетнамском рату или у сваком рату у ствари. (Видети: Milosevic’s Interview with UPI and a letter to the ‘Independent’ from Jared Israel Letter to the Independent)

Узимајући у обзир све чињенице исто би се могло рећи и за сиријску војску и за друге групе које се боре на Аll Assad-овој страни. Али прихватање амбивалентне позиције у тренутним догађајима у Сирији, као што је тренд у западним либерално- левичарским круговима, значи помагати неоколонијални и империјалистички став западних сила и прихватати њихове псеудо–хуманитарна оправдавања. И то упркос чињеници да су они закували етничке и /или религиозне мржњу и сукобе и игнорисали гласове разума у Југославији исто као и у Сирији, према латинској сентенци: “Завади па владај” (divide et impera).

Напомена аутора: Према задњим извештајима сиријска влада је прихватила Кофи Ананов мировни план у 6 тачака. 1-ог Априла ће ” Сиријски пријатељи” да се сретну у Истамбулу, уједињујући западне силе и арапске земље у појачаној акцији против Владе председника Al-Assad-а. Време ће показати колико ће ова дешавања утицати на сиријску кризу, и потенцијалну ефикасност мировног плана, знајући колико играча је активно и учествује у овом послу.

Benjamin Schett: је независтан истраживач и студент Историје Југоисточне Европе на Универзитету у Бечу. Његова адреса је: schettb@gmail.com

превод текста са енглеског Љиљана Јовановић, за ФБР приредила Б. Диковић
Za Global Research priredila Jugoslava
 
Ljuštanović

Tekst na srpskom jeziku možete naći na СРБски ФБРепортер

Leave a comment

Filed under Former Yugoslavia, Middle East, Translations

The Criminalization of Justice at The Hague: Former Prosecutor Carla Del Ponte Faces Charges of Witness Intimidation

Carla del Ponte, the former chief prosecutor of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY) in The Hague, has recently been confronted with charges of intimidation of witnesses, which has led to the tribunal’s opening an investigation into the matter. This was made public by the British newspaper “The Guardian” in an article dated August 18th 2010.[1] According to this article, the court will nominate an external expert to examine the accusations and decide within six months whether a lawsuit is justified. Del Ponte’s former close associates, Daniel Saxon and Hildegard Ürtz-Retzlaff, are affected by the accusation as well. The charges were brought forward by the Serbian politician Vojislav Seselj, who himself is a Hague prisoner. The alleged victims of intimidation are several witnesses of the prosecution in his trial.

Seselj voluntarily surrendered to The Hague in 2003, this in spite of the fact that he does not recognise the court, arguing that it has never been legitimised by the UN general assembly, which in fact should be mandatory according to the UN Charter. The trial against the politician, who once presented himself as the nationalist alternative to the more Yugoslav-oriented former Serbian president Slobodan Milosevic, finally started at the end of 2006 and is still going on today, with several interruptions and so far with no relevant results.[2]

The fact that the ad hoc tribunal of The Hague deems it necessary to take this case into consideration in one way or another is in itself remarkable. After all, the tribunal’s manner of conduct cannot be called impartial: the methods The Hague employs to reach their desired convictions range from the denial of the right to self defence, to silencing the microphone when the accused speaks out on facts that are embarrassing to the prosecution or, as already mentioned, the intimidation of witnesses. Such occurrences happened often enough during the Milosevic trial[3], as when the former head of the Serbian secret service, Radomir Markovic, testified as a witness of the prosecution that he had been pressured in Belgrade to wrongly accuse Milosevic of having ordered war crimes.[4] For this he was offered a new identity abroad, but after these revelations, Markovic was sent back to Serbia where he is still serving a prison sentence.

Another way to make the witnesses tell the most fantastic stories are the so-called “plead guilty” lawsuits: someone who is accused of having committed war crimes by himself and who has testified already can be convicted in a summary procedure without the prosecution having to investigate and to prove the confession. The only important thing is that the right persons are being charged. The most well known example is the case of the Bosnian Croat Drazen Erdemovic, who pleaded guilty in 1996 to having served in the army of the Bosnian Serbs and having participated at the so-called “Srebrenica massacre” in July 1995. In 2000 Erdemovic was set free and was offered a new identity. Since then he has served the prosecution as a protected witness in several trials. Even the charge of having committed “genocide” in Srebrenica against the former Bosnian Serbian president Radovan Karadzic and his army chief General Ratko Mladic is based on Mr. Erdemovic’s confessions. The German-speaking journalist Germinal Civikov has written a book that deals with all the contradictory statements Erdemovic has given, and all the obvious lies he is telling.[5]

The German-language online magazine “Schattenblick” has published an article on the tribunal’s dealings with the Bosnian Serb officer Momir Nikolic, who was pressured to incriminate himself and others with regard to alleged crimes that are supposed to have taken place in Srebrenica. In exchange for this the prosecution offered to take back the charge of “genocide” against the officer and “only” blame him for having committed “crimes against humanity”. But they did not succeed:

“Nikolic, who was sentenced to 27 years, said in another case against one of his officer colleagues that he had been lying throughout. His lies were exposed by the American attorney Micheal Karnavas. He testified not to have ordered the alleged mass execution he had been blamed for and that he was not even at the place where the crime is supposed to have taken place. The attorney of the other accused officer demonstrated how Nikolic had confirmed that he had to “give something” to the prosecuting counsel, something he “did not have” for reducing his prison punishment to 20 years. Thus the model-witness for the “Srebrenica massacre” was “burned” judicially as well as politically.”[6]

Seselj had already mentioned the use of “false witnesses” in his testimony at the Milosevic trial in September 2005. Momir Nikolic also plays a role in his testimony, in the context of the trial against another officer, Miroslav Deronjic:

“I was an eyewitness in the prison of The Hague Tribunal as to how Miroslav Deronjic was broken down by The Hague Tribunal, how they blackmailed him and the process of breaking him down. I was on good terms with him to begin with. He told me how he was arrested, how he was beaten, how they put him in a barrel of water and so on and so forth. He confided in me, and they — it took months to break him down. And they didn’t succeed in breaking him down until Momir Nikolic, in his testimony before the Prosecution, said that Deronjic was present at a conversation where an execution was agreed. Well, then Deronjic broke down completely and agreed to testify on any subject whatsoever and against anybody whatsoever. He agreed to falsely testify against Karadzic.”[7]

Another important key witness of the prosecution who probably had been pressured was the former President of the Krajina Serbs, Milan Babic. He testified against Milosevic, blaming him of being responsible for war crimes. Seselj doubted his credibility as a witness:

“For example, Milan Babic, during his testimony mentioned my name on several occasions in a completely false context. And I’m conscious of it being a false context.”[8]

Babic will not be able to be questioned any more: he died in his cell in The Hague in March 2006, officially because of suicide, one week prior to Milosevic’s death under suspicious circumstances.

This and other examples are the subject of a new book written by a Swiss researcher with Serbian roots, Alexander Dorin [9], who, as Civikov, is researching facts, legends and the methods of justice in The Hague concerning the happenings in Srebrenica. But Ms Del Ponte is also facing dissatisfaction from unexpected circles, the ones she is claiming to fight for: the organisation “Mothers of Srebrenica”, founded by Bosnian Muslim women whose sons died in the war, blame Del Ponte for having destroyed their personal belongings that were supposed to help determine the causes of their sons’ deaths:

“Members of the Women of Srebrenica NGO are gathering signatures to file a lawsuit against former Hague prosecutor Carla Del Ponte. […]Our memories have been murdered as well and Carla Del Ponte must be held responsible,” the organization said. Current Chief Hague Prosecutor Serge Brammertz confirmed in May of last year that some 1,000 pieces of evidence recovered from mass graves in and around Srebrenica were destroyed. Brammertz said this was regular procedure, implemented as the evidence could not be archived.”[10]

The justification of the destruction of “IDs, photographs and pieces of clothing” (B92) with the lack of sufficient storage space to archive them appears strange indeed, if one considers that we are talking about an incident that politicians and the mainstream media claim to be the “worst massacre in Europe since World War Two”. And in the ongoing trial against Radovan Karadzic, the politicians planned conviction for his alleged responsibility for “genocide” is supposed be justified with the Srebrenica case. The question should be allowed (without any intention to downplay the suffering of the Mothers of Srebrenica) if the destroyed documents maybe did not fully sustain the official version of the happenings in Srebrenica. After all, there was extensive fighting in the region, especially when soldiers of the Bosnian Muslim army were trying to break through the Serbian lines and reach the Muslim-controlled town of Tuzla. Dorin speaks of 2000 soldiers who died during the fighting and are now being counted as “massacre victims”.[11] Or, if soldiers were actually murdered, this alone is not conclusive evidence for a crime that was ordered from above, as the prosecutors of the tribunal pretend to know.

In any case, no written or otherwise recorded order from the hand of President Karadzic or his chief of army, Mladic, pertaining to the killing of soldiers or civilians has so far been found. But it is a fact that there was at the time a great amount of hatred on both sides in that region: the Muslim warlord Naser Oric, whose specialty was the production of videotapes of “burning houses, dead bodies, severed heads, and people fleeing”[12], was spreading terror among the Serbian villages around Srebrenica, which were officially declared a UN “safe haven” before the Serb invasion.

David Owen, the British politician who was the former negotiator from the European community for Yugoslavia, testified in at the Milosevic trial and spoke of a phone call he received in April 1993 from the former Serbian president, who was then already worried about the situation in the region:

“I rarely heard Milosevic so exasperated and also so worried. He feared that if the Bosnian Serb troops entered Srebrenica, there would be a bloodbath because of the tremendous bad blood that existed between the two armies.”[13]

Many other writers are nowadays contributing to the debunking of the official version of what happened in Srebrenica. Apart from the authors already quoted in this article, one should mention Philip Corwin [14], who was the highest UN-representative in Bosnia during the war (1992 – 1995), the journalist George Szamuely [15], and the well known writer Prof. Edward S. Herman [16], among many others.

The media’s prejudgment of Serbia, with the use of the term “genocide” when referring to Srebrenica as its climax, has enabled the tribunal to act in ways that serve neither the finding of truth nor the reconciliation between the Yugoslav peoples. The construction of “evidence” with the use of dishonest methods is intended only to justify in retrospect the western politics towards the Serbs as an “inevitable reaction” to their “savage and ruthless” behaviour.

So The Hague is using a strategy of creating “evidence” that puts the blame solely on the Serbian policymakers who were in power during the war, holding them personally responsible for the planning and execution of all the atrocities that took place in the civil war. A conflict that actually was fuelled from the outside is being presented to the western public as a “joint criminal enterprise” for the creation of an ethnically cleansed “Greater Serbia”.

It can be assumed that the tribunal will find a way to whitewash itself from the accusations. But the fact that the prosecutors will for the first time be forced to explain some of their strange conduct before a broader public restores an inkling of hope that the mainstream version of what happened with Yugoslavia will not be the one that people will learn in the future.


Notes

[1] http://www.guardian.co.uk/law/2010/aug/18/carla-del-ponte-prosecution.

[2] See Hannes Hofbauer in “Neues Deutschland”, 26 10 2009:
http://www.neues-deutschland.de/artikel/158031.kriegsgraeuel-vor-umstrittenem-gericht.html.

[3] See for example the Dutch documentary “De zaak Milosevic”:
http://tv.globalresearch.ca/2010/03/milosevic-trial-corruption-international-justice-110.

[4] See trial transcript from 26 07 2002: http://www.milosevic-trial.org/trial/2002-07-26.htm.

[5] Civikov, Germinal: “Serbrenica. Der Kronzeuge”, Wien 2009.

[6] Translated from German: http://www.schattenblick.de/infopool/geist/meinung/gmeid-96.html.

[7] See trial transcript, 16 September 2005, page 44264: http://www.milosevic-trial.org/trial/2005-09-16.htm.

[8] Ibid.

[9] Dorin, Alexander: “Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus”, Berlin 2010.

[10] B92, 23 August 2010:
http://www.b92.net/eng/news/region-article.php?yyyy=2010&mm=08&dd=23&nav_id=69240.

[11] See interview with Alexander Dorin in “junge Welt”, 10 July 2010: http://www.jungewelt.de/2010/07-10/051.php.

[12] See: http://original.antiwar.com/malic/2006/07/05/crime-and-punishment.

[13] See trial transcript, November 3th 2003, page 28411:
\http://www.milosevic-trial.org/trial/2003-11-03.htm.

[14] See: Interview with Corwin in “junge Welt”, 31 7 2008:
https://www.jungewelt.de/loginFailed.php?ref=/2008/07-31/059.php.

[15] http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=5847.

[16] http://www.zcommunications.org/the-politics-of-the-srebrenica-massacre-by-edward-herman.


Published on:

Global Research, September 7, 2010

Leave a comment

Filed under Articles in English, Former Yugoslavia

Benjamin Schett: Bývalá žalobkyně Carla Del Ponteová čelí obviněním ze zastrašování svědků

Bývalá hlavní žalobkyně Mezinárodního trestního tribunálu pro bývalou Jugoslávii (ICTY) Carla Del Ponteová byla nedávno konfrontována s obviněními ze zastrašování svědků, což vedlo k tomu, že tribunál v této věci zahájil vyšetřování. Zveřejnil to britský list „The Guardian“ v článku z 18. srpna 2010.[1] Podle tohoto článku soud jmenuje externího odborníka, aby tato obvinění prošetřil a do šesti měsíců rozhodl, zda je soudní řízení oprávněné. Toto obvinění se také týká bývalých blízkých spolupracovníků Del Ponteové Daniela Saxona a Hildegardy Ürtzové-Retzlaffové. S těmito obviněními vystoupil srbský politik Vojislav Šešelj, který je sám haagským vězněm. Údajnými oběťmi zastrašování je několik svědků obžaloby v jeho procesu.

Šešelj se Haagu vydal dobrovolně v roce 2003 bez ohledu na skutečnost, že tento soud neuznává. Šešelj tvrdí, že nikdy nebyl legitimizován Valným shromážděním OSN, což by ve skutečnosti mělo být podle Charty OSN povinné. Proces s tímto politikem, který se dříve prezentoval jako nacionální alternativa k více projugoslávsky orientovanému bývalému srbskému prezidentu Slobodanu Miloševićovi, nakonec začal na konci roku 2006 a s několika přestávkami a bez relevantních výsledků pokračuje dodnes.[2],

Skutečnost, že tento ad hoc tribunál pokládá za nutné brát tuto záležitost tak či onak v úvahu, je sama o sobě pozoruhodná. Způsob, jakým tento tribunál jedná, totiž nelze nazvat nestranným. Metody, které Haag požívá, aby dosáhl vytoužených usvědčení, sahají od upření práva hájit se sám, ke ztlumení mikrofonu, když obvinění mluví o faktech, které uvádějí obžalobu do rozpaků až k již zmíněnému zastrašování svědků. K těmto událostem docházelo velmi často během Miloševićova procesu [3], když bývalý šéf srbské tajné služby [Služba državne bezbednosti] Radomir Marković svědčil jako svědek obžaloby o tom, že na něj byl v Bělehradě vyvíjen nátlak, aby falešně obvinil Miloševiće, že k válečným zločinům vydal rozkaz. [4] Za to mu byla nabídnuta nová identita v zahraničí, avšak poté, co vypovídal o tomto nátlaku, byl poslán zpět do Srbska, kde si dosud odpykává trest vězení.

Dalším způsobem, jak dosáhnout, aby svědci vypovídali ty nejfantastičtější historky, jsou tzv. soudní procesy s „přiznáním viny“. Někdo, kdo byl obviněn, že spáchal válečné zločiny a již to dosvědčil, může být odsouzen ve zkráceném řízení, aniž by obžaloba musela toto doznání zkoumat a dokazovat ho. Jedinou důležitou věcí je obžalovat správné osoby. Nejznámějším příkladem je případ bosenského Chorvata Dražena Erdemoviće, který se v roce 1996 přiznal, že sloužil v armádě bosenských Srbů a že se podílel na tzv. „srebrenickém masakru“ v červenci 1995. V roce 2000 byl Erdemović propuštěn a byla mu poskytnuta nová identita. Poté posloužil obžalobě jako chráněný svědek při několika procesech. Na Erdemovićových doznáních je dokonce založena obžaloba bývalého bosensko-srbského prezidenta Radovana Karadžiće a jeho armádního velitele Ratka Mladiće za spáchání „genocidy“ ve Srebrenici. Německy píšící novinář Germinal Čivikov napsal knihu, která pojednává o všech lžích a rozporných vyjádřeních, jež Erdemović poskytl. [5]

Německo-jazyčný internetový časopis „Schattenblick“ uveřejnil článek o tom, jak tribunál zacházel s bosensko-srbským důstojníkem Momirem Nikolićem, na něhož byl vyvíjen nátlak, aby obvinil sebe a další z údajných zločinů, ke kterým prý došlo ve Srebrenici. Výměnou za to mu obžaloba nabídla stažení obvinění z „genocidy“ s tím, že bude obviněn „pouze“ze spáchání „zločinů proti lidskosti“. Obžaloba však neuspěla:
„Nikolić, který byl odsouzen na 27 let, řekl, že v procesu proti jinému důstojníkovi [Ljubomiru Borovčaninovi] lhal od začátku do konce. Jeho lži byly odhaleny americkým obhájcem Michaelem Karnavasem. Nikolić vypověděl, že nenařídil údajnou masovou popravu, z čehož byl obviněn, a že dokonce ani nebyl na místě činu, kde k tomuto zločinu mělo údajně dojít. Tento obhájce onoho dalšího obžalovaného důstojníka [Ljubomira Borovčanina] vyložil, že Nikolić, jak sám potvrdil, musel zástupci obžaloby „poskytnout něco,“ co tento zástupce sám „neměl,“ aby se Nikolićův trest snížil na 20 let. Toto modelové svědectví o „srebrenickém masakru“ tudíž „vyhořelo,“ jak soudně, tak politicky.“ [6]

Šešelj se již v září 2005 ve svém svědectví při Miloševićově procesu zmínil o používání „falešných svědků“. Momira Nikoliće ve svém svědectví také zmínil, a to v souvislosti s procesem proti dalšímu důstojníkovi Miroslavu Deronjićovi:
„Ve vězení haagského tribunálu jsem byl očitým svědkem toho, jak byl Miroslav Deronjić tímto tribunálem zlomen, jak ho vydírali a jak ho postupně lámali. Od počátku byly mezi námi dobré vztahy. Řekl mi, jak byl zatčen, jak byl mlácen, jak ho dávali do sudu s vodou a tak dále a tak dále. Svěřil se mi. Zlomit ho trvalo měsíce a jim se to podařilo, až poté, co Momir Nikolić ve svém svědectví řekl, že Deronjić byl přítomen rozhovoru, při kterém byla odsouhlasena poprava. Po tomto se Deronjić úplně zhroutil a souhlasil, že bude svědčit o čemkoli a proti komukoli. Souhlasil, že bude falešně svědčit proti Karadžićovi.“ [7]

Dalším klíčovým svědkem obžaloby, na kterého byl pravděpodobně vyvíjen nátlak, byl bývalý prezident krajinských Srbů Milan Babić. Svědčil proti Miloševićovi a obvinil ho z odpovědnosti za válečné zločiny. Šešelj o jeho důvěryhodnosti jako svědka pochyboval:
„Milan Babić například během své výpovědi při několika příležitostech zmínil moje jméno v naprosto nepravdivých souvislostech. Vím, že to bylo v nepravdivých souvislostech.“ [8]

Babić již nebude moci být vyslechnut. Zemřel ve své cele v Haagu v březnu 2006 podle oficiální verze sebevraždou. Bylo to týden před tím, než za podezřelých okolností zemřel Milošević.

Tímto a dalšími příklady se zabývá nová kniha švýcarského badatele se srbskými kořeny Alexandra Dorina [9], který, podobně jako Čivikov, zkoumá fakta, domněnky a metody haagské justice ve věci událostí ve Srebrenici. Carla Del Ponteová však čelí nespokojenosti také z nečekané strany, a to z té, za kterou, jak tvrdí, bojuje. Jedná se o sdružení „Srebrenické matky“ založené bosensko-muslimskými ženami, jejichž synové v této válce zemřeli. Toto sdružení Del Ponteovou viní z toho, že nechala zničit osobní věci obětí, které by pravděpodobně mohly pomoci určit příčinu úmrtí jejich synů:
„Členky nevládní organizace Srebrenické ženy shromažďují podpisy pro žalobu proti bývalé haagské žalobkyni Carle Del Ponteové. […] Připomínky na naše zemřelé byly zničeny a Carla Del Ponte musí nést svou odpovědnost, uvádí organizace. Současný hlavní žalobce v Haagu Serge Brammertz v květnu minulého roku potvrdil, že bylo zničeno zhruba 1000 kusů důkazního materiálu, který byl vyzvednut z masových hrobů ve Srebrenici a okolí. Brammertz sdělil, že šlo o běžnou proceduru, protože tyto důkazy nebylo možné uskladnit.“ [10]

Odůvodnit zničení „osobních dokladů, fotografií a kousků oblečení“ (B92) nedostatkem skladovacího prostoru pro jejich archivaci vypadá skutečně podivně, pokud si uvědomíme, že je řeč o události, kterou politici a mainstreamová média považují za „nejhorší masakr v Evropě od konce 2. světové války.“ Pokud jde o probíhající proces s Radovanem Karadžićem, politiky naplánované usvědčení Karadžiće z odpovědnosti za „genocidu“ je právě srebrenickým případem údajně plně oprávněno. Měli bychom se tázat (bez jakékoli snahy snižovat utrpení Srebrenických matek), zda není možné, že zničené dokumenty třeba plně neodpovídaly oficiální verzi o událostech ve Srebrenici. V této oblasti koneckonců probíhaly rozsáhlé boje, zvláště když se vojáci bosensko-muslimské armády snažili prorazit srbské linie a dostat se do Muslimy kontrolovaného města Tuzly. Dorin hovoří o 2000 vojáků, kteří zemřeli během těchto bojů a kteří jsou dnes započítáváni mezi „oběti masakru“. [11] Pokud byli tito vojáci opravdu zavražděni, stále to není přesvědčivý důkaz, že šlo o zločin, který byl nařízen ze shora. Žalobci tribunálu se však tváří, že o tom mají vědomosti.

Každopádně nebyl dosud nalezen žádný psaný nebo jinak zaznamenaný rozkaz prezidenta Karadžiće nebo jeho šéfa armády Mladiće, který by se týkal zabíjení vojáků či civilistů. Pravdou však je, že v té době bylo v tomto regionu velké množství nenávisti na obou stranách: Muslimský válečník Naser Orić, jehož specialitou bylo pořizování videonahrávek „hořících domů, mrtvých těl, useknutých hlav a prchajících lidí,“ [12] šířil teror po srbských vesnicích okolo Srebrenice, která byla před srbskou invazí oficiálně vyhlášena za „bezpečnostní zónu“ OSN.

Britský politik David Owen, který byl dříve vyjednavačem Evropského společenství pro Jugoslávii, svědčil při Miloševićově procesu. Hovořil o telefonátu z dubna 1993 s tímto bývalým srbským prezidentem, který byl již tehdy vyděšen situací v tomto regionu:

„Nikdy jsem neslyšel Miloševiće tak podrážděného a vyděšeného. Obával se, že pokud jednotky bosenských Srbů vstoupí do Srebrenice, dojde ke krveprolití kvůli obrovské zášti, která mezi těmito armádami panovala.“ [13]

I mnoho dalších autorů dnes pomáhá demaskovat oficiální verzi srebrenických událostí. Kromě autorů, kteří již byli v tomto článku citováni, je třeba zmínit Philipa Corwina [14], který byl vysokým představitelem OSN v Bosně během války (1992-1995), novináře George Szamuelyho [15] a velmi známého autora prof. Edwarda S. Hermana. [16]

Předpojatost médií vůči Srbsku spolu s používáním výrazu „genocida v souvislosti se Srebrenicí, jako by šlo o vrcholný příklad genocidy, umožnila tomuto tribunálu jednat způsobem, který neslouží ani nalezení pravdy, ani usmíření mezi národy Jugoslávie. Cílem tohoto konstruování „důkazů“ za použití nečestných metod je pouze zpětné ospravedlnění politiky Západu vůči Srbům jakožto „nevyhnutelné reakce“ na jejich „divoké a bezohledné“ chování.

Haag používá strategii vytváření „důkazů“, které kladou vinu výlučně na srbské politiky, kteří byli během této války u moci, tvrdíc, že jsou osobně zodpovědní za plánování a provedení veškerých zvěrstev, ke kterým v této občanské válce došlo. Konflikt, který byl ve skutečnosti podporován zvnějšku, je západní veřejnosti prezentován jako „společný zločinný podnik“ za účelem vytvoření etnicky čistého „Velkého Srbska“.

Dá se předpokládat, že tribunál najde způsob, jak ze sebe tato obvinění sejmout. Avšak skutečnost, že žalobci budou poprvé nuceni vysvětlit své podivné chování před širší veřejností, dává jistou naději, že současná mainstreamová verze událostí ve Srebrenici nebude tím, co se lidé budou v budoucnosti učit.
Překlad: Karel Hyka, zdroj: http://globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=20938

1] http://www.guardian.co.uk/law/2010/aug/18/carla-del-ponte-prosecution

[2] Viz Hannes Hofbauer v „Neues Deutschland“ z 26. října 2009:

http://www.neues-deutschland.de/artikel/158031.kriegsgraeuel-vor-umstrittenem-gericht.html

3] Viz například holandský dokument „De zaak Milosevic“:

http://tv.globalresearch.ca/2010/03/milosevic-trial-corruption-international-justice-110

[4] Viz přepis stenozáznamu z procesu z 26. července 2002: http://www.milosevic-trial.org/trial/2002-07-26.htm

[5] Germinal Civikov: „Srebrenica. Der Kronzeuge“, Vídeň 2009.

[6] http://www.schattenblick.de/infopool/geist/meinung/gmeid-96.html

[7] Viz přepis stenozáznamu z procesu z 16. září 2005, str. 44264: http://www.milosevic-trial.org/trial/2005-09-16.htm

[8] Tamtéž

9] Alexander Dorin: „Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus“, Berlín 2010.

[10] http://www.b92.net/eng/news/region-article.php?yyyy=2010&mm=08&dd=23&nav_id=69240

[11] Viz rozhovor s Alexandrem Dorinem v „junge Welt“ z 10. července 2010: http://www.jungewelt.de/2010/07-10/051.php

[12] Viz: http://original.antiwar.com/malic/2006/07/05/crime-and-punishment/

[13] Viz přepis stenozáznamu z procesu z 3. listopadu 2003, str. 28411: http://www.milosevic-trial.org/trial/2003-11-03.htm

[14] Viz rozhovor s Corwinem v „junge Welt“ z 31. července 2008: https://www.jungewelt.de/loginFailed.php?ref=/2008/07-31/059.php

[15] http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=5847

[16] http://www.zcommunications.org/the-politics-of-the-srebrenica-massacre-by-edward-herman

(Česky zde: http://www.messin.estranky.cz/clanky/srebrenica/srebrenica15.html)

Source: ČESKÉ NÁRODNÍ LISTY, 22th of September 2010
http://www.ceskenarodnilisty.cz/clanky/del-ponteova-zastrasovani-svedku.html

Leave a comment

Filed under Translations

Kosovo: Klare Fronten in Südamerika

Während der Protest gegen die durch die Achse Washington-Brüssel herbeigeführte Abspaltung der serbischen Provinz Kosovo in Westeuropa vor allem von der serbischen Diaspora organisiert wird und die meisten Linken sich bedeckt geben (mit potentiellen “Nationalisten” will man nichts zu tun haben), scheint die Ablehnung dieses völkerrechtswidrigen Aktes bei den fortschrittlichen Bewegungen in Mittel – und Südamerika selbstverständlich zu sein.

So lies der venezolanische Präsident Hugo Chavez verlauten, Venezuela werde Kosovo nicht als unabhängigen Staat anerkennen und stellte sich gegen die “Auflösung eines souveränen Staates in der Balkanregion”. Ausserdem provoziere eine solche Aktion weitere bewaffnete Auseinandersetzungen im Balkan. Hierzu passt auch, dass bereits Kontakte zwischen venezolanischen, studentischen Anti-Chavez-Bewegungen und früheren Otpor-Kämpfern bestehen. Letztere spielten eine herausragende Rolle beim CIA-gesteuerten Putsch gegen Präsident Slobodan Milosevic im Jahr 2000. Auch Boliviens Präsident Evo Morales steht der westlichen Balkanpolitik kritisch gegenüber und verweist auf die wohlhabende bolivianische Region Santa Cruz, wo ebenfalls separatistische Kräfte am Werk sind. Dort streben rechte Kreise eine möglichst weitreichende Autonomie (zum Teil auch eine Abspaltung) des öl-und erdgasreichen Gebietes an. Reaktionen aus Kuba sind bisher keine erfolgt, Fidel Castros Stellungnahmen der letzten Jahre sind allerdings eindeutig: In einem Artikel über Kosovo vom Oktober 2007 schrieb der, kürzlich von allen Ämtern zurückgetrene Comandante en Jefe, ein unabhängiges Kosovo diene ausschließlich den amerikanischen Interessen und Serbien verliere “Fabriken, Gebiete und Besitztum.” Dem Land verbleibe somit “nur die Verpflichtung, die vor 1998 für die Investitionen in Kosovo gemachte Auslandsschuld zu zahlen.” Auch aus lateinamerikanischen Staaten, wie Brasilien, Chile oder Argentinien sind kritische Stellungnahmen erfolgt. Einzig die Regierung des US-Satellitenstaates Costa Rica zeigt sich erfreut. Die Unabhängigkeitserklärung der kosovoalbanischen Behörden sei verständlich aufgrund der (angeblichen) serbischen Gräueltaten aus der Milosevic-Zeit. Auf dem amerikanischen Kontinent scheinen die Fronten noch geklärt zu sein. Nicht so im deutschsprachigen Raum, wo das Thema leider durch rechte Rattenfänger instrumentalisiert wird, während sich die Linke in Apathie übt. Ausgerechnet der österreichische FPÖ-Chef, Hans Christian Strache stellte sich klar gegen den albanischen Separatismus. In der Schweiz wird die geplante Anerkennung am meisten von Seiten der rechten “Schweizerischen Volkspartei”, SVP, kritisiert, während die Sozialdemokraten die stärksten Befürworter eines “Kosova-Staates” sind. Wo bleibt eine Anti-Kriegsbewegung, die klarstellt, dass es bei der Solidarität mit Serbien nicht um Stimmungsmache gegen den Islam geht (dies dürfte wohl den Hauptgrund rechter Sympathien für die Serben darstellen), sondern schlicht und einfach um Widerstand gegen einen amerikanischen (und leider auch europäischen) Imperialismus, dessen Opfer sowohl Serben als auch Muslime sind?

Veröffentlicht bei: CH-Vorwärts, 26.02.2008
Siehe: http://www.free-slobo.de/notes/080226bs.pdf

Leave a comment

Filed under Artikel auf deutsch, Former Yugoslavia

Bericht eines Beobachters: Buch über den Milosevic-Prozess

Germinal Civikov: Der Milosevic Prozess, Bericht eines Beobachters, Promedia, Wien 2006, 216 Seiten, 13,90 Euro, kann beim Neue Impulse Verlag, Hoffnungstr.18, 45127 Essen, bestellt werden.

Nach dem mysteriösen Tod des ehemaligen jugoslawischen Präsidenten Slobodan Milosevic wäre eine Debatte über den so genannten “Jahrhundertprozess” in Den Haag zu erwarten gewesen. Stattdessen wurden in den meisten Medien die alten Vorwürfe noch einmal aufgewärmt und nach ein paar Tagen war es wieder still um den toten Angeklagten. Einer von Wenigen, der diesen Prozess von Anfang bis Ende beobachtet hatte und gleichzeitig nicht mit den antiserbischen Wölfen heulte, war der bulgarischstämmige, in den Niederlanden wohnhafte Journalist Germinal Civikov. Was dieser in Den Haag erleben musste, lässt sich im Buch “Der Milosevic-Prozess-Bericht eines Beobachter”, erschienen im Promedia Verlag, nachlesen.

Die Anklage warf Milosevic vor, eine kriminelle Vereinigung (Joint Criminal Enterprise) angeführt zu haben, die auf den Trümmern des zerfallenen Jugoslawien ein Groß-Serbien errichten wollte. Dagegen zeigte Milosevic auf, wie die Zerstörung Jugoslawiens zuerst von Deutschland durch die Unterstützung der reaktionären kroatischen Regierung Tudjman und später vor allem von den USA betrieben wurde, was im Jahr 1999 in einen Bombenkrieg der NATO-Staaten gegen die damalige Bundesrepublik Jugoslawien (Serbien und Montenegro) gipfelte, wobei die kosovoalbanische Terrororganisation UCK als deren Fußtruppe fungierte. Wie “objektiv” das Haager Sondertribunal ist, zeigte sich schon damals, als Milosevic noch vor dem Ende der Bombenangriffe angeklagt wurde, dafür aber kein einziger NATO-Politiker. Entsprechend verhielten sich auch die Richter: Mehrmals präsentierte das Gericht angebliche “Insider” aus Milosevics Umfeld, welche Milosevic Verbrechen unterstellten und später als Betrüger entlarvt wurden, was die Richter aber nicht weiter störte.

Viele der Belastungszeugen stellten sich eher als Entlastungszeugen heraus, so zum Beispiel der ehemalige Chef des serbischen Staatssicherheitsdienstes Radomir Markovic, welcher am 24. Juli 2002 auftrat und erklärte, er sei von der serbischen Regierung unter Druck gesetzt worden, falsche, Milosevic belastende Aussagen zu machen. Hätte man es nicht mit einem derart ernstzunehmenden Thema zu tun, müsste man manchmal beinahe lachen: Am 29. April 2003 tritt ein “geschützter Zeuge” auf, welcher berichtet, er habe als Kellner in einem Restaurant in Novi Sad 1993 Milosevic belauschen können, wie dieser mit Verbündeten ethnische Säuberungen geplant hätte. Als Beleg folgen Abschriften aus einem damals angeblich geführten Tagebuch, welches im Orginal nicht mehr existiere. Ein Gericht, welches in einem Prozess, in dem es unter anderem um einen angeblichen Völkermord geht, von einem Kellner bekritzelte Papierfetzen als Beweismaterial benötigt, ist arm dran.

Doch von alledem berichteten die Massenmedien nicht, offiziell hiess es, Milosevic, stehe kurz vor seiner Verurteilung. Deshalb wird ihm auch vorgeworfen, die Tabletten, welche die Wirkung seiner Herzmedikamente neutralisierten, selbst eingenommen zu haben um die, von ihm gewünschte, Behandlung in einer Moskauer Spezialklinik zu erreichen. Wer sich aber das Fiasko der Anklage vor Augen hält, kann leicht einen anderen Schluss aus der Sache ziehen. Auf jeden Fall sei dieses hochspannende Buch allen noch Uninformierten empfohlen, denn “Es gibt mehr Ding, im Himmel und auf Erden, als eure Schulweisheit sich träumt, Horatio.”, wie der Angeklagte gegenüber dem Vertreter der Anklage Geoffrey Nice einmal aus Hamlet zitiert hatte.

Veröffentlicht bei: Unsere Zeit, 14. September 2007

Leave a comment

Filed under Artikel auf deutsch