Category Archives: Translations

Od Bosne do Sirije: Da li se istorija ponavlja?

Свако ко прати изблиза кризу која је настала у Сирији, приметиће да жеље за реформама, које долазе од већине сиријског народа нису повезане са наоружаним снагама које подржавају стране силе. Ове групе, многе од њих припадају Wahabi или Салафи терористима, представљају озбиљну претњу за суните, шиите, алавите, хришћане и друзе који живе у самосталној секуларној држави.

У ствари, извештаји наводе да у местима где су наоружани побуњеници успели да преузму контролу, све што раде своди се на то да изврше „етничко чишћење”. Међутим докле год они који су одговорни за то, раде у складу са интересима САД-НАТО, њихови наводни поступци остају непријављени и медијска пажња се стратешки преусмерава далеко од јавности. (Видети: SYRIA OPPOSITION TARGETS CHRISTIAN COMMUNITY: Christians Expelled from Homs by “Opposition” Al Qaeda Gunmen)

У ствари, многи Сиријци који траже промене се не противе председнику Assad-у, чак и верују у његову спремност да те промене изведе. За извршење таквих реформи међутим је потребно време, јер постоје одређене препреке да би оне биле спроведене. Заиста, после вишедеценијске власти Baath-партије, неке фракције у садашњем режиму имају већи интерес да остане „status quo”, него да њихове привилегије буду угрожене због драстичних промена до којих би дошло услед реформи.

Чак и постоји мирна опозиција у земљи која се залаже за промене кроз мирни дијалог са Владом, знајући да би нагле провокације могле да гурну земљу у хаос. У једном интервјуу „Syria Comment” из октобра 2011, писац Louaj Husein отворени и дугогодишњи противник сиријских власти упозорио је на даље ескалације:

„Ја верујем да су два разлога зашто се смањује број демонстраната. Један је у недавном насилном одговору власти а други је у повећању броја оружаних операција против власти које изводе наоружане групе као што је „Слободна сиријска армија”. Због тога очекујем више крвавих нереда у Сирији.

Међутим, брине ме, уколико не успемо да у кратком року нађемо домаће решење конфликта, бићемо сведоци различитих аспеката грађанског рата у блиској будућности.” (Видети: An interview with Syrian opposition activist Louay Hussein)

Главни западни медији су од одбацили ову процену и игнорисали ове основне чињенице. Пажња медија била је усмерена на протеране „опозиционе“ групе као што је „Сирисјки Национални Савет” (који се већ распао захваљујући доминантној улози “Муслиманске браће”), и „Слободној сиријској армији” коју тајно подржавају Западне земље. Уз то још један извор информација који је веома омиљен у медијима западних земаља, је мала организација смештена у Лондону, под именом „Сиријски посматрачи за људска права” чије се информације, иако никада не потврђене веома широко цитирају.

Све то веома упадљиво подсећа на догађаје који су довели до прошлогодишењег напада НАТО снага на Либију у којем је десетине хиљада Либијских грађана убијено. Али ту постоје две кључне разлике:

1. Овај пут Русија и Кина имају много одлучнију улогу. Оне су већ изразиле своје противљење акцијама које би могле да доведу до агресије на Сирију.

2. Тзв. Либијски „устаници“ су имали своју базу у Бенгазију, на истоку Либије одакле су НАТО снаге могле да се пробију и да изврше бомбардовање током пробијања до Триполија. У Сирији нема сличних услова.

Да ли би ово био разлог да сиријски побуњеници повећају насиље вршећи бомбашке и оружане нападе и тако изазову жесток одговор владиних снага, чиме би дестабилизовали земљу и истовремно повећали сукобе секти. А све у циљу да сукоби ескалирају до тачке, када Западне силе одлуче да могу „оправдају“ своју интервенцију?

Напори за мирно решење сукоба које улаже бивши генерални секретар УН Кофи Анан, имаће шансу само ако Западне силе и њихови Саудијски и Катарски савезници прекину једнострану подршку наоружаним побуњеницима против Assada.

Лекције из историје: Југославија

Историјски гледано, ова ситуација није јединствена и тражи од нас да размотримо како су се слични догађаји одиграли у прошлости посебно током грађанског рата у Југославији 1990-их година који су постали историјски преседан за напад западних сила на нашу земљу. Ови трагични сукоби посебно у Хрватској, Босни и на Косову, послужили су као полигон за дестабилизацију читавог региона, за манипулацију јавним мњењем, да се започне рат са циљем да се промени режим и да се изврши економска а делимично и територијална окупација.

(Видети: Michael Parenti’s incisive speech on the destruction of Yugoslavia: http://youtu.be/GEzOgpMWnVs)

С обзиром до које границе побуњеници у Сирији могу да рачунају на подршку споља, вреди нагласити неке паралеле са грађанским ратом у Босни (1992-1995). Треба размотирити следеће: током рата, вођа босанских Муслимана Алија Изетбеговић, тајно подржаван од стране западних сила, поставио је као циљ формирање независне Босне под муслиманском влашћу. Међутим, проблем је био што његова визија није представљала вољу већине босанског становништва: према попису из 1991 године, 44% популације се изјашњавало као Босанци /Муслимани а 32,5 % су били Срби и 17% су били Хрвати.

Док су се сви Срби из Босне (који су представљали један од три конститутивна народа у Босни), изјаснили да не желе да напусте југославенску федерацију, Хрвати су подржали референдум о независности Босне. Међутим свако ко је упознат са политичким амбицијама хрватског председника Фрање Туђмана и његових савезника међу босанским Хрватима, схватиће да Хрвати нису подржали референдум о независности Босне, да би остали да у њој живе, већ је то био први корак у спајању територије Босне са већинским хрватским становништвом, са „матицом“ Хрватском.

Гледајући ове чињенице и знајући да је у Хрватској избио грађански рат 1991. године, једини разуман начин да се спречи катастрофа било је могуће наћи кроз искрене преговоре свих страна. То и јесте био циљ најпопуларнијег босанског муслиманског политичара тог времена Фикрета Абдића, који је заступао пројугословенске идеје и који је добио највише гласова на изборима у БиХ 1990. године. Ипак, Алија Изетбеговић – кандидат фаворизован и подржан од стране америчких званичника, преузео је председавање Босном. (Узгред речено, то што је Алија Изетбеговић био у затвору јер је реметио ред у Југославији својим ставовима да: „Не може бити мира и коегзистенције између исламске вере и неисламских социјалних и политичких инситуција”, што је написао у тексту под називом „Исламска декларација” , није сметало онима у Вашингтону.)

У Марту 1992 године, се чинило да је мирно решење на дохват руке. Сва три Босанска лидера (Муслимански/Алија Изетбегоовић, Српски/Радован Караџић, и Хрватски/Мате Бобан), потписали су тзв. Лисабонски Споразум, којим је извршена подела власти по етничком принципу на свим нивоима и делегирање централне власти од стране свих етничких заједница. Међутим Изетбеговић је повукао свој потпис после само 10 дана, а након сусрета са УС амбасадором Вореном Цимерманом. Било је широко познато да су САД подстицале на тренутно признавање независности Босне у то време.

(Погледајте кратак снимак из „Yugoslavia – An Avoidable War”: http://youtu.be/-Iobb8xMFRc)

После неколико недеља је избио рат, и Запад је био за корак ближе свом циљу националне дестабилизације. Може ли се очекивати иста судбина за Сирију, ако се посматра паралелно учешће Запада у Сирији?

У Сирији као и у Босни напори за проналажење компромиса били би остварени ако би се притисак извршио на обе стране укључене у сукобе. Али уколико једна страна већ има пуну подршку Запада, какав је њихов мотив да успоставе компромис са Владом? У Сирији, устаници имају потпуну страну подршку од самог почетка и због тога аутоматски саботирају сваку могућност стварних преговора.

Даљим погоршавањем ситуације, главни медији агресивно подстичу на интервенцију у Сирији. Неколико изјава противника сиријске владе и неких западних медија, окривили су сиријску владу да је одговорна за бомбашке нападе од 17. и 18. марта у Дамаску и у Алепу (Латакија). Влада је одговорила да није имала разлога, нити је у интересу председника Al Assada да изазива бомбашке нападе у два највећа града у земљи у којима има подршку највећег дела становништва.

Ако се вратимо на босански пример, видећемо ко је имао историјску корист од оваквих догађаја. Дана 27. маја 1992 године, десио се масакр у Главном граду Босне и Херцергвине, Сарајеву, када је убијено много невиних људи који су чекали у реду за мало хлеба. Овај ужасан догађај је одмах и више пута емитован широм света. Само 4 дана касније, 31.маја 1992. године, УН су увеле сурове санкције СФРЈ. За западне доносиоце одлука, било је јасно да су Срби криви за овај ужасан злочин.

Многи стручњаци се нису сложили са тиме да су Срби кривци, ту посебно треба поменути генерал-мајора Lewis Mac Kenzie, који је у то време био командант УН трупа у Босни:

„Улице су биле блокиране непосредно пред инцидент. Када су се људи постројили у реду, појавили су се медији али су остали на дистанци. Догодио се напад и медији су били баш у том моменту и на месту догађаја. Највећи број убијених људи били су „питоми Срби”. (MASSACRE IN THE LINE FOR BREAD)

Слични догађаји су се десили и 1994. и 1995. (Видети пример „Yugoslavia-An AvoidableWar” u celini :
http://video.google.de/videoplay?docid=5860186121153047571)

Oво је имало за последицу НАТО бомбардовање Босанских Срба у периоду од 30. августа до 20. септембра 1995. године, што су Западњаци оправдавали „Хуманитарним разлозима за интервенцију”. Пратећи нападе у Дамаску и Алепу, да ли се спрема неко слично „оправдање“ и за Сирију?

Велика је иронија и лицемеран став који показује америчка власт, која позива на мир с једне стране а истовремено је највећи светски добављач оружја. Док Обамина администрација позива сиријске побуњенике да положе оружје, постоји велика разлика између званичних изјава и онога што се дешава на терену. У току је реализација уговора у вредности од више милијарди долара између САД и Саудијске Арабије ( која је главни снабдевач оружјем сиријских побуњеника), о продаји америчког модерног наоружања. (Видети: Judging Syria: Saudi Arabia’s double standards)

Ови двоструки стандарди су сигурно били примењени и у Босни где је ЦИА кријумчарила оружје иако је на снази званично био ембарго на трговину оружјем. (Видети: Wie der Dschihad nach Europa kam: Gotteskrieger und Geheimdienste auf dem Balkan [How Jihad Came to Europe: Holy Warriors and Secret Services in the Balkans] by Jürgen Elsässer, 2008). [Kaко је џихад дошао у Европу: свети ратници и тајне службе на Балкану] по Jürgen Elsässer, 2008)

Ништа није помогло то што су у оба случаја, и у Сирији и у Босни учествовали ратници Ал Каиде, из неколико арапских земаља. У Сирији они су интегрисали “опозицију”, која је у западним главним медијима проглашена жртвом владиних рација.

Ово не треба да нас изненађује. Они који раде под ознаком „Ал Каида” служе интересима Вашингтона. У Босни су ратници муџахедини обучавали босанску војску, и борили се против Срба и Хрвата, истовремено су Ал Каидине вође одобравали акције босанске муслиманске армије. (Видети: Balkan Investigative Reporting Network, ICTY: BiH Army Knew About Mujahedin Crimes)

Један од босанских муслимана, који је одбио да се бори против Срба, раније поменути Фикрет Абдић, обезбедио је сигурност тако што је склопио мировни споразум са српском страном формирајући “Аутономну покрајину Западна Босна” лоцирану око града Велика Кладуша. Британски политичар Дејвид Овен, описао га је као : “Искреног и поузданог за разлику од сарајевских Муслимана. Он је био присталица преговора и компромиса са Хрватима и Србима, да би се постигао договор, и био је једак према оним Муслиманима који су покушавали да тај споразум блокирају. (Видети : David Owen, “Balkan Odyssey“, 1995, S. 82)

У Августу 1995. године у заједничком нападу који су извели Изетбеговићева армија и хрватска армија, (обе су биле западни савезници) Абдићева мирна аутономна покрајина је пропала.

Често су у медијима сукоби представљени као сукоб “добрих момака против лоших момака”, миротвораца против терориста, сукоб нас против њих. Као што показује овај пример из Босне, читава прича се не може прецизно испричати коришћењем ових стереотипа; нису сви Муслимани били против Срба и сигурно нису сви Муслимани били за Изетбеговића као председника.

И у Сирији је јасно да нису сви они који траже демократске промене, непријатељи владе Аl Аssad-а. Међутим, задирање у ту “сиву зону” коју чини дихотомија добро / зло, доводи у питање “оправдавање” интервенције, а појачавање такве сумње, сасвим сигурно није у интересу главних медија ни интереса Запада коме они служе.

Једно је сигурно: народ на свим странама у сукобу у босанском грађанском рату је страховито пропатио. Али, као и у Сирији важно је утврдити ко има интерес у покретању социјалног хаоса и насиља.

Током читавог југословенског грађанског рата, сепаратистичке снаге су служиле интересима Запада, подржавајући њихов циљ да се дестабилизује и разори земља. Југославија је имала бесплатно школовање, и правичну расподелу прихода. Штитила је своју независност играјући водећу улогу у покрету несврстаних. Заузврат, овај став Југославије био је многим чланицама несврстаних земаља узор, у њиховом одобијању неолибералне диктатуре ММФ.

У погледу Балкана, српски народ је би окривљен од стране Запада због свог чврстог отпора дезинтеграцији Југославије. Србија је била највећа југословeнска република, српски народ је најбројнији, и веома је је пропатио током Другог светског рата. Током тог рата хрватске усташе су систематски уништавале српски народ у Хрватској и Босни. То је била огромна траума. Због тога је за Србе била неприхватљива идеја о животу у отцепљеним републикама Босни и Хрватској, под руководством екстремистичких снага. Реалну слику о улози Србије у југословенским ратовима дао је председник Слободан Милошевић у интервјуу датом током рата на Косову :

“Ми нисмо анђели. Али нисмо ни ђаволи каквим сте нас направили. Наша војска је веома дисциплинована. Паравојне нерегуларне јединице су друга прича. Лоше ствари се дешавају, као што су се дешавале на обе стране у Вијетнамском рату или у сваком рату у ствари. (Видети: Milosevic’s Interview with UPI and a letter to the ‘Independent’ from Jared Israel Letter to the Independent)

Узимајући у обзир све чињенице исто би се могло рећи и за сиријску војску и за друге групе које се боре на Аll Assad-овој страни. Али прихватање амбивалентне позиције у тренутним догађајима у Сирији, као што је тренд у западним либерално- левичарским круговима, значи помагати неоколонијални и империјалистички став западних сила и прихватати њихове псеудо–хуманитарна оправдавања. И то упркос чињеници да су они закували етничке и /или религиозне мржњу и сукобе и игнорисали гласове разума у Југославији исто као и у Сирији, према латинској сентенци: “Завади па владај” (divide et impera).

Напомена аутора: Према задњим извештајима сиријска влада је прихватила Кофи Ананов мировни план у 6 тачака. 1-ог Априла ће ” Сиријски пријатељи” да се сретну у Истамбулу, уједињујући западне силе и арапске земље у појачаној акцији против Владе председника Al-Assad-а. Време ће показати колико ће ова дешавања утицати на сиријску кризу, и потенцијалну ефикасност мировног плана, знајући колико играча је активно и учествује у овом послу.

Benjamin Schett: је независтан истраживач и студент Историје Југоисточне Европе на Универзитету у Бечу. Његова адреса је: schettb@gmail.com

превод текста са енглеског Љиљана Јовановић, за ФБР приредила Б. Диковић
Za Global Research priredila Jugoslava
 
Ljuštanović

Tekst na srpskom jeziku možete naći na СРБски ФБРепортер

Advertisements

Leave a comment

Filed under Former Yugoslavia, Middle East, Translations

Benjamin Schett: Bývalá žalobkyně Carla Del Ponteová čelí obviněním ze zastrašování svědků

Bývalá hlavní žalobkyně Mezinárodního trestního tribunálu pro bývalou Jugoslávii (ICTY) Carla Del Ponteová byla nedávno konfrontována s obviněními ze zastrašování svědků, což vedlo k tomu, že tribunál v této věci zahájil vyšetřování. Zveřejnil to britský list „The Guardian“ v článku z 18. srpna 2010.[1] Podle tohoto článku soud jmenuje externího odborníka, aby tato obvinění prošetřil a do šesti měsíců rozhodl, zda je soudní řízení oprávněné. Toto obvinění se také týká bývalých blízkých spolupracovníků Del Ponteové Daniela Saxona a Hildegardy Ürtzové-Retzlaffové. S těmito obviněními vystoupil srbský politik Vojislav Šešelj, který je sám haagským vězněm. Údajnými oběťmi zastrašování je několik svědků obžaloby v jeho procesu.

Šešelj se Haagu vydal dobrovolně v roce 2003 bez ohledu na skutečnost, že tento soud neuznává. Šešelj tvrdí, že nikdy nebyl legitimizován Valným shromážděním OSN, což by ve skutečnosti mělo být podle Charty OSN povinné. Proces s tímto politikem, který se dříve prezentoval jako nacionální alternativa k více projugoslávsky orientovanému bývalému srbskému prezidentu Slobodanu Miloševićovi, nakonec začal na konci roku 2006 a s několika přestávkami a bez relevantních výsledků pokračuje dodnes.[2],

Skutečnost, že tento ad hoc tribunál pokládá za nutné brát tuto záležitost tak či onak v úvahu, je sama o sobě pozoruhodná. Způsob, jakým tento tribunál jedná, totiž nelze nazvat nestranným. Metody, které Haag požívá, aby dosáhl vytoužených usvědčení, sahají od upření práva hájit se sám, ke ztlumení mikrofonu, když obvinění mluví o faktech, které uvádějí obžalobu do rozpaků až k již zmíněnému zastrašování svědků. K těmto událostem docházelo velmi často během Miloševićova procesu [3], když bývalý šéf srbské tajné služby [Služba državne bezbednosti] Radomir Marković svědčil jako svědek obžaloby o tom, že na něj byl v Bělehradě vyvíjen nátlak, aby falešně obvinil Miloševiće, že k válečným zločinům vydal rozkaz. [4] Za to mu byla nabídnuta nová identita v zahraničí, avšak poté, co vypovídal o tomto nátlaku, byl poslán zpět do Srbska, kde si dosud odpykává trest vězení.

Dalším způsobem, jak dosáhnout, aby svědci vypovídali ty nejfantastičtější historky, jsou tzv. soudní procesy s „přiznáním viny“. Někdo, kdo byl obviněn, že spáchal válečné zločiny a již to dosvědčil, může být odsouzen ve zkráceném řízení, aniž by obžaloba musela toto doznání zkoumat a dokazovat ho. Jedinou důležitou věcí je obžalovat správné osoby. Nejznámějším příkladem je případ bosenského Chorvata Dražena Erdemoviće, který se v roce 1996 přiznal, že sloužil v armádě bosenských Srbů a že se podílel na tzv. „srebrenickém masakru“ v červenci 1995. V roce 2000 byl Erdemović propuštěn a byla mu poskytnuta nová identita. Poté posloužil obžalobě jako chráněný svědek při několika procesech. Na Erdemovićových doznáních je dokonce založena obžaloba bývalého bosensko-srbského prezidenta Radovana Karadžiće a jeho armádního velitele Ratka Mladiće za spáchání „genocidy“ ve Srebrenici. Německy píšící novinář Germinal Čivikov napsal knihu, která pojednává o všech lžích a rozporných vyjádřeních, jež Erdemović poskytl. [5]

Německo-jazyčný internetový časopis „Schattenblick“ uveřejnil článek o tom, jak tribunál zacházel s bosensko-srbským důstojníkem Momirem Nikolićem, na něhož byl vyvíjen nátlak, aby obvinil sebe a další z údajných zločinů, ke kterým prý došlo ve Srebrenici. Výměnou za to mu obžaloba nabídla stažení obvinění z „genocidy“ s tím, že bude obviněn „pouze“ze spáchání „zločinů proti lidskosti“. Obžaloba však neuspěla:
„Nikolić, který byl odsouzen na 27 let, řekl, že v procesu proti jinému důstojníkovi [Ljubomiru Borovčaninovi] lhal od začátku do konce. Jeho lži byly odhaleny americkým obhájcem Michaelem Karnavasem. Nikolić vypověděl, že nenařídil údajnou masovou popravu, z čehož byl obviněn, a že dokonce ani nebyl na místě činu, kde k tomuto zločinu mělo údajně dojít. Tento obhájce onoho dalšího obžalovaného důstojníka [Ljubomira Borovčanina] vyložil, že Nikolić, jak sám potvrdil, musel zástupci obžaloby „poskytnout něco,“ co tento zástupce sám „neměl,“ aby se Nikolićův trest snížil na 20 let. Toto modelové svědectví o „srebrenickém masakru“ tudíž „vyhořelo,“ jak soudně, tak politicky.“ [6]

Šešelj se již v září 2005 ve svém svědectví při Miloševićově procesu zmínil o používání „falešných svědků“. Momira Nikoliće ve svém svědectví také zmínil, a to v souvislosti s procesem proti dalšímu důstojníkovi Miroslavu Deronjićovi:
„Ve vězení haagského tribunálu jsem byl očitým svědkem toho, jak byl Miroslav Deronjić tímto tribunálem zlomen, jak ho vydírali a jak ho postupně lámali. Od počátku byly mezi námi dobré vztahy. Řekl mi, jak byl zatčen, jak byl mlácen, jak ho dávali do sudu s vodou a tak dále a tak dále. Svěřil se mi. Zlomit ho trvalo měsíce a jim se to podařilo, až poté, co Momir Nikolić ve svém svědectví řekl, že Deronjić byl přítomen rozhovoru, při kterém byla odsouhlasena poprava. Po tomto se Deronjić úplně zhroutil a souhlasil, že bude svědčit o čemkoli a proti komukoli. Souhlasil, že bude falešně svědčit proti Karadžićovi.“ [7]

Dalším klíčovým svědkem obžaloby, na kterého byl pravděpodobně vyvíjen nátlak, byl bývalý prezident krajinských Srbů Milan Babić. Svědčil proti Miloševićovi a obvinil ho z odpovědnosti za válečné zločiny. Šešelj o jeho důvěryhodnosti jako svědka pochyboval:
„Milan Babić například během své výpovědi při několika příležitostech zmínil moje jméno v naprosto nepravdivých souvislostech. Vím, že to bylo v nepravdivých souvislostech.“ [8]

Babić již nebude moci být vyslechnut. Zemřel ve své cele v Haagu v březnu 2006 podle oficiální verze sebevraždou. Bylo to týden před tím, než za podezřelých okolností zemřel Milošević.

Tímto a dalšími příklady se zabývá nová kniha švýcarského badatele se srbskými kořeny Alexandra Dorina [9], který, podobně jako Čivikov, zkoumá fakta, domněnky a metody haagské justice ve věci událostí ve Srebrenici. Carla Del Ponteová však čelí nespokojenosti také z nečekané strany, a to z té, za kterou, jak tvrdí, bojuje. Jedná se o sdružení „Srebrenické matky“ založené bosensko-muslimskými ženami, jejichž synové v této válce zemřeli. Toto sdružení Del Ponteovou viní z toho, že nechala zničit osobní věci obětí, které by pravděpodobně mohly pomoci určit příčinu úmrtí jejich synů:
„Členky nevládní organizace Srebrenické ženy shromažďují podpisy pro žalobu proti bývalé haagské žalobkyni Carle Del Ponteové. […] Připomínky na naše zemřelé byly zničeny a Carla Del Ponte musí nést svou odpovědnost, uvádí organizace. Současný hlavní žalobce v Haagu Serge Brammertz v květnu minulého roku potvrdil, že bylo zničeno zhruba 1000 kusů důkazního materiálu, který byl vyzvednut z masových hrobů ve Srebrenici a okolí. Brammertz sdělil, že šlo o běžnou proceduru, protože tyto důkazy nebylo možné uskladnit.“ [10]

Odůvodnit zničení „osobních dokladů, fotografií a kousků oblečení“ (B92) nedostatkem skladovacího prostoru pro jejich archivaci vypadá skutečně podivně, pokud si uvědomíme, že je řeč o události, kterou politici a mainstreamová média považují za „nejhorší masakr v Evropě od konce 2. světové války.“ Pokud jde o probíhající proces s Radovanem Karadžićem, politiky naplánované usvědčení Karadžiće z odpovědnosti za „genocidu“ je právě srebrenickým případem údajně plně oprávněno. Měli bychom se tázat (bez jakékoli snahy snižovat utrpení Srebrenických matek), zda není možné, že zničené dokumenty třeba plně neodpovídaly oficiální verzi o událostech ve Srebrenici. V této oblasti koneckonců probíhaly rozsáhlé boje, zvláště když se vojáci bosensko-muslimské armády snažili prorazit srbské linie a dostat se do Muslimy kontrolovaného města Tuzly. Dorin hovoří o 2000 vojáků, kteří zemřeli během těchto bojů a kteří jsou dnes započítáváni mezi „oběti masakru“. [11] Pokud byli tito vojáci opravdu zavražděni, stále to není přesvědčivý důkaz, že šlo o zločin, který byl nařízen ze shora. Žalobci tribunálu se však tváří, že o tom mají vědomosti.

Každopádně nebyl dosud nalezen žádný psaný nebo jinak zaznamenaný rozkaz prezidenta Karadžiće nebo jeho šéfa armády Mladiće, který by se týkal zabíjení vojáků či civilistů. Pravdou však je, že v té době bylo v tomto regionu velké množství nenávisti na obou stranách: Muslimský válečník Naser Orić, jehož specialitou bylo pořizování videonahrávek „hořících domů, mrtvých těl, useknutých hlav a prchajících lidí,“ [12] šířil teror po srbských vesnicích okolo Srebrenice, která byla před srbskou invazí oficiálně vyhlášena za „bezpečnostní zónu“ OSN.

Britský politik David Owen, který byl dříve vyjednavačem Evropského společenství pro Jugoslávii, svědčil při Miloševićově procesu. Hovořil o telefonátu z dubna 1993 s tímto bývalým srbským prezidentem, který byl již tehdy vyděšen situací v tomto regionu:

„Nikdy jsem neslyšel Miloševiće tak podrážděného a vyděšeného. Obával se, že pokud jednotky bosenských Srbů vstoupí do Srebrenice, dojde ke krveprolití kvůli obrovské zášti, která mezi těmito armádami panovala.“ [13]

I mnoho dalších autorů dnes pomáhá demaskovat oficiální verzi srebrenických událostí. Kromě autorů, kteří již byli v tomto článku citováni, je třeba zmínit Philipa Corwina [14], který byl vysokým představitelem OSN v Bosně během války (1992-1995), novináře George Szamuelyho [15] a velmi známého autora prof. Edwarda S. Hermana. [16]

Předpojatost médií vůči Srbsku spolu s používáním výrazu „genocida v souvislosti se Srebrenicí, jako by šlo o vrcholný příklad genocidy, umožnila tomuto tribunálu jednat způsobem, který neslouží ani nalezení pravdy, ani usmíření mezi národy Jugoslávie. Cílem tohoto konstruování „důkazů“ za použití nečestných metod je pouze zpětné ospravedlnění politiky Západu vůči Srbům jakožto „nevyhnutelné reakce“ na jejich „divoké a bezohledné“ chování.

Haag používá strategii vytváření „důkazů“, které kladou vinu výlučně na srbské politiky, kteří byli během této války u moci, tvrdíc, že jsou osobně zodpovědní za plánování a provedení veškerých zvěrstev, ke kterým v této občanské válce došlo. Konflikt, který byl ve skutečnosti podporován zvnějšku, je západní veřejnosti prezentován jako „společný zločinný podnik“ za účelem vytvoření etnicky čistého „Velkého Srbska“.

Dá se předpokládat, že tribunál najde způsob, jak ze sebe tato obvinění sejmout. Avšak skutečnost, že žalobci budou poprvé nuceni vysvětlit své podivné chování před širší veřejností, dává jistou naději, že současná mainstreamová verze událostí ve Srebrenici nebude tím, co se lidé budou v budoucnosti učit.
Překlad: Karel Hyka, zdroj: http://globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=20938

1] http://www.guardian.co.uk/law/2010/aug/18/carla-del-ponte-prosecution

[2] Viz Hannes Hofbauer v „Neues Deutschland“ z 26. října 2009:

http://www.neues-deutschland.de/artikel/158031.kriegsgraeuel-vor-umstrittenem-gericht.html

3] Viz například holandský dokument „De zaak Milosevic“:

http://tv.globalresearch.ca/2010/03/milosevic-trial-corruption-international-justice-110

[4] Viz přepis stenozáznamu z procesu z 26. července 2002: http://www.milosevic-trial.org/trial/2002-07-26.htm

[5] Germinal Civikov: „Srebrenica. Der Kronzeuge“, Vídeň 2009.

[6] http://www.schattenblick.de/infopool/geist/meinung/gmeid-96.html

[7] Viz přepis stenozáznamu z procesu z 16. září 2005, str. 44264: http://www.milosevic-trial.org/trial/2005-09-16.htm

[8] Tamtéž

9] Alexander Dorin: „Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus“, Berlín 2010.

[10] http://www.b92.net/eng/news/region-article.php?yyyy=2010&mm=08&dd=23&nav_id=69240

[11] Viz rozhovor s Alexandrem Dorinem v „junge Welt“ z 10. července 2010: http://www.jungewelt.de/2010/07-10/051.php

[12] Viz: http://original.antiwar.com/malic/2006/07/05/crime-and-punishment/

[13] Viz přepis stenozáznamu z procesu z 3. listopadu 2003, str. 28411: http://www.milosevic-trial.org/trial/2003-11-03.htm

[14] Viz rozhovor s Corwinem v „junge Welt“ z 31. července 2008: https://www.jungewelt.de/loginFailed.php?ref=/2008/07-31/059.php

[15] http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=5847

[16] http://www.zcommunications.org/the-politics-of-the-srebrenica-massacre-by-edward-herman

(Česky zde: http://www.messin.estranky.cz/clanky/srebrenica/srebrenica15.html)

Source: ČESKÉ NÁRODNÍ LISTY, 22th of September 2010
http://www.ceskenarodnilisty.cz/clanky/del-ponteova-zastrasovani-svedku.html

Leave a comment

Filed under Translations

Le plan Ahtisaari est un échec: «230 000 Serbes et membres d’autres minorités expulsés»

Extraits d’une interview à la Radio X de Dusan Simko, chargé de cours à l’Institut de géographie de l’Université de Bâle sur l’indépendance prévue du Kosovo (17 mai 2007, interview: Benjamin Schett)

Extraits d’une interview à la Radio X de Dusan Simko, chargé de cours à l’Institut de géographie de l’Université de Bâle sur l’indépendance prévue du Kosovo (17 mai 2007)

Pourriez-vous nous expliquer brièvement le contenu du plan Ahtisaari?
Malheureusement, le plan du médiateur onusien Athisaari s’oriente d’après l’idée de réaliser d’abord l’indépendance de la région du Kosovo. Les droits des minorités (Serbes, peuple Rom, Gorans, Bosniaques, Turcs) ne devront être respectés qu’ultérieurement par le gouvernement kosovar. Donc Ahtisaari et ses diplomates se sont éloignés de la résolution 1244 de l’ONU qui garantit un Kosovo multiethnique mais sans séparation. En plus, l’armée rebelle UÇK n’a pas été désarmée mais transformée en une sorte de service technique qui, d’abord, aurait dû rester une petite troupe policière mais qui, en réalité, représentera très certainement la future armée du Kosovo indépendant […]

Comment voyez-vous le Kosovo dans le contexte des autres conflits des Balkans?
Le Kosovo n’a jamais été un Etat indépendant, mais le centre de la Serbie médiévale et fut, après la fin de l’occupation ottomane, rattaché à la Serbie en 1912. En 1991, la «commission Badinter» pour la Yougoslavie décida l’interdiction de toucher aux frontières des républiques partielles. C’est donc pour la première fois depuis 62 ans qu’un membre des Nations-Unies est dépecé. Beaucoup d’experts en droit international, par exemple le professeur Fleiner de Fribourg, voient cela comme un réel précédent. Le conflit avec la Russie, disposant d’un droit de veto et craignant des conflits avec ses propres minorités, est donc programmé.

Quelles pourraient être les conséquences d’un Kosovo indépendant dans la région et dans le monde entier?
Au cours des sept dernières années, 230 000 Serbes et membres d’autres minorités ont été expulsés, 165 églises et cloîtres ont été détruits. Tout cela s’est passé sous les yeux de la Kfor et de l’Unmik. Nous constatons donc une militarisation et une déstabilisation de la région. Ni le chômage ni la criminalité ne diminueront. Dans le futur gouvernement du Kosovo, il y aura des criminels de guerre présumés et des membres des clans criminels qui exercent la traite des hommes et le trafic de drogues.
Le plan Ahtisaari est un échec parce qu’il ne s’adresse qu’à une seule partie. Il méprise le fait que tant le gouvernement serbe que la constitution serbe, qui désigne le Kosovo comme partie inséparable de l’Etat serbe, sont démocratiquement légitimés. Le Kosovo en tant que précédent est aussi problé­matique pour certains Etats d’Europe occidentale mais surtout d’Europe orientale parce que, là aussi, il y a des mouvements d’indépendance au sein d’un certain nombre de minorités.

Source: Radio X du 17/5/07
(Traduction Horizons et débats)
http://www.horizons-et-debats.ch/index.php?id=228

Leave a comment

Filed under Translations